[Prec. per data] [Succ. per data] [Prec. per argomento] [Succ. per argomento] [Indice per data] [Indice per argomento]
Il destino di 5000 "desaparecidos" di Kosovo
- Subject: Il destino di 5000 "desaparecidos" di Kosovo
- From: Olgica Andric <oljafiore at yahoo.com>
- Date: Mon, 14 May 2001 15:23:09 +0200 (CEST)
Vi mando ancora un articolo pubblicato su NIN. Olgica Ili život, ili kosti O subini pet hiljada lica sa Kosova ništa se ne zna. Istrage se ne pomeraju s mrtve taèke. Dok dole ne bude reda i zakona, bol njihovih porodica se neæe umiriti. Duška Ðinoviæa (39), Srbina iz Orahovca, elektrièara, 17. jula 1998. presreli su na ulazu u Orahovac poznanici Albanci obuèeni u OVK uniforme i - odveli. Duškova dalja sudbina je nepoznata. U dve reèenice - drama. Duškov brat od strica Ranko Ðinoviæ ne može da prihvati da tako može da nestane drag roðak: "Roðeni smo istog dana, zajedno slavili roðendane." Dobar èovek: "Osvetlio je taj kraj. Dobroèinitelj. Toliko toga uradio bez nadoknade." Otmica je kao košmar: "Nevin èovek. Sretnu ga bivši susedi, poznate osobe i odvedu. I nikad niko ništa ne preduzme." Nada, ipak, tinja: "Ako bog da, on je živ... Mislim, kako on dole obilazi naše kuæe srušene do temelja. Slaže ciglu po ciglu. Podiže polomljene krstaèe. Pali sveæe u srušenim crkvama. Mislim, moramo se na kraju obradovati... Sresti. O drugom ishodu ne želim da razmišljam." Ranko Ðinoviæ je predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji. NJegovo udruženje ima spisak od 1 300 lica sliène sudbine. Nedavno su protestovali pred Narodnom skupštinom Srbije. Odatle su ih poslali u vladu. I pre toga na desetine javnih protesta. "Kad ne bi izlazili, zaboravili bi nas. Dosad je preko 120 hiljada graðana potpisalo našu peticiju 'Ili život, ili kosti'. Predsednik Koštunica nas je primio tri puta. Protestujemo pred ambasadama zemalja NATO-a. 'Naša nada - u vašim rukama' zove se ta akcija. Oni moraju nešto uèiniti. Više od 200 kidnapera iz OVK normalno živi na Kosovu. Neki su u najvišoj vlasti. Neki u voðstvu partija", prièa Ðinoviæ. Varljive brojke Statistika Meðunarodnog crvenog krsta beleži 5 300 zahteva za traženje nestalih. Svaka temeljnija analiza uèiniæe ovaj broj relativnim. Recimo, u zbir ulaze i Albanci koji su bili ili su još u zatvorima po Srbiji. S druge strane, Fond za humanitarno pravo (FHP) utvrdio je da je 12. juna 1999, od dolaska Kfora, do kraja 2000. "nestalo pod nerazjašnjenim okolnostima ili oteto najmanje 932 nealbanca" što je dvostruko veæi broj od onog koji je poznat Crvenom krstu. Raseljavanje u paniènoj žurbi, moguænost da su nestale èitave porodice pa nema ko da prijavi, neoèekivano velika neefikasnost vojnih i civilnih vlasti na Kosovu, nemoguænost objedinjavanja statistika i ujednaèavanja metoda brojanja, èine svoðenje brojnog stanja u ovoj tragediji nemoguæim. Na primer, knjiga "Otmica i nestanci nealbanaca na Kosovu" (pripremila LJiljana Bogdanoviæ) Fonda za humanitarno pravo u uvodu istièe da "ne daju potpunu i najtaèniju sliku o nestalim Srbima, Romima, Bošnjacima, Crnogorcima i pripadnicima Vojske Jugoslavije i policije. Izveštajem nisu obuhvaæeni sluèajevi nestanka i otmica u 1998. godini, kao ni sluèajevi posle dolaska Kfora koje FHP nije uspeo nezavisno da istraži." Fond procenjuje da je u toku bombardovanja NATO-a "preko 1 500 Albanaca nestalo posle zatvaranja", a od dolaska Kfora 593 nealbanca, uglavnom civila. Od toga je utvrðeno da je 257 tih lica hapsio OVK, a 336 ih je "nestalo pod nerazjašnjenim okolnostima". I paradoks: "Najveæi broj nestanaka dogodio se u gradovima u kojima nije bilo, u vreme bombardovanja NATO-a, masovnijeg nasilja srpskih snaga prema albanskim civilima." Da je na Kosovu na delu nešto drugo što se ne može svesti na kušnerovsku filozofiju o "višku emocija", "revanšizmu zbog nasilja koja su Srbi poèinili nad Albancima" ili o "normalnoj pojavi posle promene vlasti" - pokazuje i èinjenica da je "u drugoj polovini 1999. i 2000. godine nestalo preko 300 Albanaca. Ima indicija da je reè o politièkim otmicama." Uvid meðunarodne administracije koja upravlja Kosovom u tokove albanskog društva je, oèigledno, sasvim površan. Strateška odluka NATO-a da svoje ratne saveznike na terenu u vazdušnom ratu sa Vojskom Jugoslavije pretvori u Kosovski zaštitni korpus, postaje nerešiv problem za Kfor i Unmik. Albanci su to pretvorili u pohvalu i pravo na amnestiju za sve što su uèinili i što èine. Ono što zapadnjaci zovu "transparentnost", odnosno javnost rada, suštinski je strano društvu fisova, vlasti koja se zasniva na dogovoru moænih porodica. Tako se pritisak Albanaca nad nezaštiæenim Srbima, Muslimanima, Romima i ostalima, sada seli i na unutrašnje meðualbanske obraèune. Èari politizacije LJiljana Bogdanoviæ koja je radila za FHP (koji inaèe ima kancelariju u Prištini) u razgovoru za NIN opisaæe stanje eufemizmom - "malo kriminalizovano društvo", da bi se u objašnjenju došlo do suštine da svedoci (svakako ne iz razloga rascvetale slobode) uglavnom ne prihvataju da govore o onom što su videli i što znaju. Ona priznaje i da je Unmik "malo neprilagoðena policija", jer kad krene da privede svedoka, "opkoljava zgradu, s puškama u rukama ulaze, svedoci beže kroz prozor". Tako rasvetljavanje sudbina stvarno nestalih ljudi u "malo neobiènoj simbiozi" drastiènih suprotnosti postaje nemoguæe. Predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava Sandžaka Šefko Alomeroviæ znatno je odreðeniji u vezi s tim pitanjem. "Ja sam njima (Unmiku) na okruglom stolu Fonda povodom predstavljanja knjige 21. marta, na njihovu prièu da se neki sluèajevi otetih politizuju, rekao da to, pre svih, meðunarodna zajednica politizuje. Priznajete ovdje da za godinu i po dana ništa niste uèinili, a onda poslije 5. oktobra poèinje da se radi na tome. Pa, šta je to nego politizacija?" Ovaj NIN-ov sagovornik sa istom beskompromisnošæu se svojevremeno sukobio sa srpskim vlastima zbog grubih kršenja ljudskih prava poèetkom devedesetih, u Sandžaku. "Tada su govorili da ja mrzim Srbe". Sad mu prigovaraju da radi za Srbe. "Smiješno", kaže. Oèigledno da u javnim istupima i u izveštajima Helsinškog komiteta za Sandžak, Alomeroviæ operiše èinjenicama koje direktno optužuju ljude dole, a i Unmik. "Oko 15 odsto kidnapovanih bilo je u tom trenutku u svojim vozilima. Na desetine kamiona je oteto. Oni sad špartaju Kosovom. To je valjan materijalni dokaz. Zašto ih ne zaustavljaju i ne provjere otkud sadašnjim vlasnicima ta vozila. Ali, oni ništa ne preduzimaju, ama baš - ništa." Dokle idu razmere "nestvarne kosovske stvarnosti" pokazuje nemoæ suda i Unmika da, u sudskom procesu jednom Srbinu oko Raèka, izvrše veštaèenje na licu mesta. Meštani Raèka su dva puta najurili predstavnike nezavisnog suda zajedno sa naoružanim Unmikovim obezbeðenjem. Dogaðaj, osim što pokazuje koliko meðunarodna organizacija stvarno kontroliše Kosovo, otvara i pitanje: zašto bi meštani Raèka bili protiv utvrðivanja istine o onom dogaðaju? Naprotiv, logièno bi bilo da oni insistiraju da se istina o masakru u Raèku utvrdi. (Da li bi se Vilijemu Vokeru dozvolilo da sprovede ovu istragu?) Gradimir Naliæ, savetnik predsednika SRJ za ljudska prava, nastoji da se èitav proces traženja nestalih lica - ubrza. Putovao je na Kosovo, traži se podrška Komisije za ljudska prava Ujedinjenih nacija u Ženevi. "Blizu smo uspostavljanja saradnje Kforove jedinice za traganje za nestalim licima i savezne i republièke policije", iznosi Naliæ za NIN. "Zajednièka baza podataka bila bi vrlo važan korak, a i aktiviranje oficira za vezu." Savezne vlasti rade na prikljuèivanju naših forenzièara (specijalista za sudsku medicinu) ekipama koje istražuju masovne ili neobeležene grobnice. Dr Ðorðe Alempijeviæ sa Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu veæ je uèestvovao u istrazi na sluèaju autobusa koji je naišao na podmetnutu minu kod Podujeva februara ove godine. "Porodicama je pri utvrðivanju identiteta posmrtnih ostataka vrlo važno da imaju 'svog' forenzièara kojem veruju", objašnjava za NIN znaèaj ovog èina. "Tako uvereni u pouzdanost identiteta mogu da na dostojanstven naèin sahrane svoje nastradale." Pogled iz Sandžaka Nalazi forenzièara su važni i u sudskom procesu, jer oni utvrðuju kako je osoba umrla. Odnosno što je u ovim istragama najvažnije, kako je ona ubijena. Meðunarodna komisija za nestala lica u bivšoj Jugoslaviji (ICMP) - osnovao je 1996. Bob Dol - koja ima laboratorije u Bosni i u Hrvatskoj, radi na uvoðenju Beograda u taj sistem. To donosi finansijsku pomoæ. Jer, iako to mogu da rade laboratorije u Beogradu i Novom Sadu, reagensi su skupi. A biti u ICMP omoguæava i uporeðivanje podataka koje ima i jedna i druga strana - "pomeranje s mesta". Gradimir Naliæ pokušava da posreduje i u uspostavljanju veza izmeðu srpskih i albanskih udruženja porodica nestalih. Ni na javni poziv Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica iz decembra prošle godine Albanci nisu reagovali. "Vi dobro znate da vas je naše udruženje u više navrata pozivalo na dijalog i saradnju", pisao je Ranko Ðinoviæ nabrajajuæi sedam poziva preko znaèajnih i nezavisnih posrednika. "Saberimo razlike u ime jednog cilja... Sigurni smo da æete se složiti da je bolje zapoèeti i bezuspešan razgovor nego li pokretati toèak netolerancije." Odgovora još nema. Pritisak meðunarodne zajednice da se oslobode Albanci zatvorenici iz srpskih zatvora i amnestije koje to prate, još više onespokojavaju rodbinu otetih Srba, Muslimana, Roma i ostalih. Ipak, zaista je pitanje da li bi se više dobilo taktikom zatezanja. U stvari, tek uspostavljanjem reda i zakona na Kosovu proces rasvetljavanja sudbina nestalih lica mogao bi da se pokrene sa mrtve taèke. Ali, kosovsko društvo je i za vlasti u SRJ i za Unmik "crna kutija". Naše istraživanje je pokazalo da je zasad jedino preko Sandžaka moguæe zaviriti u kosovske odnose. Šefko Alomeroviæ kaže da je Helsinški komitet za Sandžak imao 152 aktivista na Kosovu što je sad prepolovljeno, "ali su dobro rasporeðeni". Kod kuæe u Novom Pazaru Alomeroviæ je za vreme bombardovanja pružio utoèište za 75 Albanaca. U toku rata je odlazio na Kosovo da pomogne. Inaèe, veze Novog Pazara s Kosovom su intenzivne. Recimo, Sulejman Ugljanin, predsednik Bošnjaèkog nacionalnog vijeæa Sandžaka (BNVS) "porijeklom je Albanac, zbog èega je dio Muslimana-Bošnjaka iz Sandžaka još 1990. tvrdio da je on od samog poèetka vodio proalbansku, a ne bošnjaèku politiku". I Rasim LJajiæ je imao politièke veze sa Kosovom, a i pisao je komentare za "Zeri". SDA za Kosovo je u liku Numana Baliæa participirala u Taèijevoj vladi odmah posle bombardovanja. Ipak, procena je Helsinškog komiteta iz leta 1999. "da se sada van Kosova nalazi preko 70 odsto Muslimana-Bošnjaka, raèunajuæi iseljene tokom ratnih sukoba 1998. i u proljeæe ove godine koji se nijesu vratili zbog nasilja koje sada vrši OVK". A posle dolaska Kfora "Kosovo je napustilo izmeðu 40 i 45 hiljada Muslimana-Bošnjaka". Helsinški komitet sada beleži 72 nestala Muslimana i 487 Srba. Komitet æe uoèiti da su "u veæini sluèajeva ubijeni i kidnapovani Muslimani-Bošnjaci za sve vrijeme ratnih sukoba bili izvan Kosova". Cinizam kojim se traži solidarnost od Bošnjaka u zataškavanju sluèajeva otetih i kidnapovanih - prevazilazi maštu. U "najvišim politièkim i vojnim organizacijama", njima koji traže svoje nestale, "obièno u formi savjeta" se kaže "da ne brukaju braæu po krvi i vjeri (Albance)" i prijavljuju sluèajeve Kforu ili obaveštavaju javnost. "Istu frazu su izrekli Hašim Taèi i Agim Èeku rodbini kidnapovanih Muslimana-Bošnjaka iz Peæi koji su uspjeli da doðu do njih." Kulminacija je (valjda) bila kad je u leto 1999. kidnapovan hodža iz Sjenice DŽevdet Dragalovèanin (42), "obuèen u imamsku uniformu, tj. civilno odijelo i sa almedijom (imamska kapa) na glavi". Porodica je bezuspešno tragala za njim preko albanskih veza i Kfora, petnaest dana. Kad je oca otetog primio direktor prištinske medrese Naim Trnava, "odbio je svaku moguænost da postoji veza OVK sa DŽevdetovim nestankom jer to (Albanci) ne bi mogli uraditi svojoj braæi po vjeri i krvi". Još je tvrdio da bi hodža mogao biti ubijen samo "van teritorije Kosova" i to bi ga mogli "ubiti dušmani (Srbi)". Meðutim, sledeæi obaveštenja Helsinškog komiteta za Sandžak, otac je našao leš u mrtvaènici u Peæi. Sumorna pitanja Komitet stavlja pod lupu revanšizam za koji su neki funkcioneri meðunarodne zajednice na Kosovu pokazivali izvesna razumevanja. "U Bosni (u kojoj su izvršeni teži i veæi broj zloèina), izuzev u jednom nerazjašnjenom sluèaju, nije zabilježeno nijedno ubistvo i zlostavljanje iz osvete." Otmice i brojna "nestajanja lica" - kao i ubistva, uništavanje imovine i svetinja - svakako su više od niza incidenata i osvete u besu: "Postoje, takoðe, indicije, ali i izjave (u formi upozorenja i savjeta) pojedinih upuæenih i dobronamjernih Albanaca svojim prijateljima nealbanske nacionalnosti, iz koje se može zakljuèiti da se radi o zvaniènoj politici i praksi OVK i njenih politièkih struktura." Kako se problem nestalih i kidnapovanih lica nalazi u trouglu izmeðu vlasti u Beogradu kojima je i pored konaèno iskazane dobre volje i intenzivirane akcije prostor delovanja sužen, meðunarodnih snaga (Kfor, Unmik) koji ne žele da isteruju pravdu i nastave sa neba zapoèetu borbu za ljudska prava sada zbog moguænosti ugrožavanja sopstvene bezbednosti i albanskog društva koje, kako god da ga opišemo ("malo kriminalizovano" ili "slabo transparentno"), ima iskljuèivo negativan stav prema potrebi uspostavljanja bilo kakvih veza sa Srbima - èak i u obostranom interesu saradnje na traženju nestalih lica. Porodicama nestalih ovde ostaje da èekaju bolju saradnju vlasti i meðunarodne administracije na Kosovu. Porodicama dole - da se nešto u politici albanske elite promeni. Ali, potpuno je oèigledno da su neke šanse zauvek propuštene. "Svedoci i žrtve nezakonitog zatvaranja ukazuju da je bilo sluèajeva u junu 1999. godine da su Kforu prijavljivali lokacije zatvora OVK i da tim povodom Kfor ništa nije preduzeo." (FHP) Svako objašnjenje tu zvuèi, u najmanju ruku, cinièno. Kao što je muèno nad tom tragedijom uzeti digitron i izraèunati da se broj nestalih Albanaca (posle puštanja iz srpskih zatvora, a i bez sravnjivanja sa spiskom izbeglica što Unmik nije hteo da uèini na zahtev savezne vlasti) od oko 3 000 ozbiljno spušta ka broju nestalih Srba, Muslimana i Roma na Kosovu (preko 1 500). Onda ta prosta proporcija (Albanci su na Kosovu devet desetina stanovništva) pred meðunarodnu zajednicu, NATO i njihovu intervenciju objašnjenu moralnim razlozima i kršenjem ljudskih prava postavlja pitanje: koga je to na Kosovu trebalo zaštititi? Naravno, da ovakvo pitanje u konkretnoj situaciji ništa ne menja. Uèinjeno je uèinjeno. Ali ono bi bar moglo da podseti da posle toliko izlizanih fraza treba poèeti odluènije rešavati te "zagonetke po Kosovu". Ako Šefko Alomeroviæ tvrdi da ima sedam sluèajeva koji su toliko "jednostavni" da bi put do optužnice bio kratak i brz, onda bi Unmik i sudski organi mogli biti zainteresovani ili da pravdu sprovedu ili da skinu sumnju sa sebe. Svako drugaèije ponašanje je politiziranje teških porodiènih tragedija. A na to niko nema prava. To je taèka u kojoj bi se sve strane mogle odmah naæi. SLOBODAN RELJIÆ ______________________________________________________________________ Do You Yahoo!? Il tuo indirizzo gratis e per sempre @yahoo.it su http://mail.yahoo.it
- Follow-Ups:
- La Radio Jugoslavia trasmette di nuovo
- From: Olgica Andric <oljafiore at yahoo.com>
- I terroristi all'attacco
- From: Olgica Andric <oljafiore at yahoo.com>
- La Radio Jugoslavia trasmette di nuovo
- References:
- Il sindaco di Cacak si candida per il presidente della Serbia
- From: Olgica Andric <oljafiore at yahoo.com>
- Il sindaco di Cacak si candida per il presidente della Serbia
- Prev by Date: Il sindaco di Cacak si candida per il presidente della Serbia
- Next by Date: I terroristi all'attacco
- Previous by thread: Il sindaco di Cacak si candida per il presidente della Serbia
- Next by thread: I terroristi all'attacco
- Indice: