Il destino di 5000 "desaparecidos" di Kosovo

[Olgica Andric <oljafiore at yahoo.com>]

Vi mando ancora un articolo pubblicato su NIN.
Olgica


Ili život, ili kosti 

 O subini pet hiljada lica sa Kosova ništa se ne zna. Istrage se
ne pomeraju s mrtve taèke. Dok dole ne bude reda i zakona, bol
njihovih porodica se neæe umiriti. 

      Duška Ðinoviæa (39), Srbina iz Orahovca, elektrièara, 17.
jula 1998. presreli su na ulazu u Orahovac poznanici Albanci
obuèeni u OVK uniforme i - odveli. Duškova dalja sudbina je
nepoznata. 
       U dve reèenice - drama. Duškov brat od strica Ranko
Ðinoviæ ne može da prihvati da tako može da nestane drag roðak:
"Roðeni smo istog dana, zajedno slavili roðendane." Dobar èovek:
"Osvetlio je taj kraj. Dobroèinitelj. Toliko toga uradio bez
nadoknade." Otmica je kao košmar: "Nevin èovek. Sretnu ga bivši
susedi, poznate osobe i odvedu. I nikad niko ništa ne preduzme."
Nada, ipak, tinja: "Ako bog da, on je živ... Mislim, kako on
dole obilazi naše kuæe srušene do temelja. Slaže ciglu po ciglu.
Podiže polomljene krstaèe. Pali sveæe u srušenim crkvama.
Mislim, moramo se na kraju obradovati... Sresti. O drugom ishodu
ne želim da razmišljam." Ranko Ðinoviæ je predsednik Udruženja
porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji.
NJegovo udruženje ima spisak od 1 300 lica sliène sudbine.
       Nedavno su protestovali pred Narodnom skupštinom Srbije.
Odatle su ih poslali u vladu. I pre toga na desetine javnih
protesta. "Kad ne bi izlazili, zaboravili bi nas. Dosad je preko
120 hiljada graðana potpisalo našu peticiju 'Ili život, ili
kosti'. Predsednik Koštunica nas je primio tri puta.
Protestujemo pred ambasadama zemalja NATO-a. 'Naša nada - u
vašim rukama' zove se ta akcija. Oni moraju nešto uèiniti. Više
od 200 kidnapera iz OVK normalno živi na Kosovu. Neki su u
najvišoj vlasti. Neki u voðstvu partija", prièa Ðinoviæ.
      
       Varljive brojke 
       Statistika Meðunarodnog crvenog krsta beleži 5 300
zahteva za traženje nestalih. Svaka temeljnija analiza uèiniæe
ovaj broj relativnim. Recimo, u zbir ulaze i Albanci koji su
bili ili su još u zatvorima po Srbiji. S druge strane, Fond za
humanitarno pravo (FHP) utvrdio je da je 12. juna 1999, od
dolaska Kfora, do kraja 2000. "nestalo pod nerazjašnjenim
okolnostima ili oteto najmanje 932 nealbanca" što je dvostruko
veæi broj od onog koji je poznat Crvenom krstu. Raseljavanje u
paniènoj žurbi, moguænost da su nestale èitave porodice pa nema
ko da prijavi, neoèekivano velika neefikasnost vojnih i civilnih
vlasti na Kosovu, nemoguænost objedinjavanja statistika i
ujednaèavanja metoda brojanja, èine svoðenje brojnog stanja u
ovoj tragediji nemoguæim.
       Na primer, knjiga "Otmica i nestanci nealbanaca na
Kosovu" (pripremila LJiljana Bogdanoviæ) Fonda za humanitarno
pravo u uvodu istièe da "ne daju potpunu i najtaèniju sliku o
nestalim Srbima, Romima, Bošnjacima, Crnogorcima i pripadnicima
Vojske Jugoslavije i policije. Izveštajem nisu obuhvaæeni
sluèajevi nestanka i otmica u 1998. godini, kao ni sluèajevi
posle dolaska Kfora koje FHP nije uspeo nezavisno da istraži." 
       Fond procenjuje da je u toku bombardovanja NATO-a "preko
1 500 Albanaca nestalo posle zatvaranja", a od dolaska Kfora 593
nealbanca, uglavnom civila. Od toga je utvrðeno da je 257 tih
lica hapsio OVK, a 336 ih je "nestalo pod nerazjašnjenim
okolnostima". I paradoks: "Najveæi broj nestanaka dogodio se u
gradovima u kojima nije bilo, u vreme bombardovanja NATO-a,
masovnijeg nasilja srpskih snaga prema albanskim civilima."
       Da je na Kosovu na delu nešto drugo što se ne može svesti
na kušnerovsku filozofiju o "višku emocija", "revanšizmu zbog
nasilja koja su Srbi poèinili nad Albancima" ili o "normalnoj
pojavi posle promene vlasti" - pokazuje i èinjenica da je "u
drugoj polovini 1999. i 2000. godine nestalo preko 300 Albanaca.
Ima indicija da je reè o politièkim otmicama."
       Uvid meðunarodne administracije koja upravlja Kosovom u
tokove albanskog društva je, oèigledno, sasvim površan.
Strateška odluka NATO-a da svoje ratne saveznike na terenu u
vazdušnom ratu sa Vojskom Jugoslavije pretvori u Kosovski
zaštitni korpus, postaje nerešiv problem za Kfor i Unmik.
Albanci su to pretvorili u pohvalu i pravo na amnestiju za sve
što su uèinili i što èine. Ono što zapadnjaci zovu
"transparentnost", odnosno javnost rada, suštinski je strano
društvu fisova, vlasti koja se zasniva na dogovoru moænih
porodica. Tako se pritisak Albanaca nad nezaštiæenim Srbima,
Muslimanima, Romima i ostalima, sada seli i na unutrašnje
meðualbanske obraèune. 
      
       Èari politizacije 
       LJiljana Bogdanoviæ koja je radila za FHP (koji inaèe ima
kancelariju u Prištini) u razgovoru za NIN opisaæe stanje
eufemizmom - "malo kriminalizovano društvo", da bi se u
objašnjenju došlo do suštine da svedoci (svakako ne iz razloga
rascvetale slobode) uglavnom ne prihvataju da govore o onom što
su videli i što znaju. Ona priznaje i da je Unmik "malo
neprilagoðena policija", jer kad krene da privede svedoka,
"opkoljava zgradu, s puškama u rukama ulaze, svedoci beže kroz
prozor". Tako rasvetljavanje sudbina stvarno nestalih ljudi u
"malo neobiènoj simbiozi" drastiènih suprotnosti postaje
nemoguæe.
       Predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava Sandžaka
Šefko Alomeroviæ znatno je odreðeniji u vezi s tim pitanjem. "Ja
sam njima (Unmiku) na okruglom stolu Fonda povodom
predstavljanja knjige 21. marta, na njihovu prièu da se neki
sluèajevi otetih politizuju, rekao da to, pre svih, meðunarodna
zajednica politizuje. Priznajete ovdje da za godinu i po dana
ništa niste uèinili, a onda poslije 5. oktobra poèinje da se
radi na tome. Pa, šta je to nego politizacija?"
       Ovaj NIN-ov sagovornik sa istom beskompromisnošæu se
svojevremeno sukobio sa srpskim vlastima zbog grubih kršenja
ljudskih prava poèetkom devedesetih, u Sandžaku. "Tada su
govorili da ja mrzim Srbe". Sad mu prigovaraju da radi za Srbe.
"Smiješno", kaže. Oèigledno da u javnim istupima i u izveštajima
Helsinškog komiteta za Sandžak, Alomeroviæ operiše èinjenicama
koje direktno optužuju ljude dole, a i Unmik. "Oko 15 odsto
kidnapovanih bilo je u tom trenutku u svojim vozilima. Na
desetine kamiona je oteto. Oni sad špartaju Kosovom. To je
valjan materijalni dokaz. Zašto ih ne zaustavljaju i ne provjere
otkud sadašnjim vlasnicima ta vozila. Ali, oni ništa ne
preduzimaju, ama baš - ništa."
       Dokle idu razmere "nestvarne kosovske stvarnosti"
pokazuje nemoæ suda i Unmika da, u sudskom procesu jednom Srbinu
oko Raèka, izvrše veštaèenje na licu mesta. Meštani Raèka su dva
puta najurili predstavnike nezavisnog suda zajedno sa naoružanim
Unmikovim obezbeðenjem. Dogaðaj, osim što pokazuje koliko
meðunarodna organizacija stvarno kontroliše Kosovo, otvara i
pitanje: zašto bi meštani Raèka bili protiv utvrðivanja istine o
onom dogaðaju? Naprotiv, logièno bi bilo da oni insistiraju da
se istina o masakru u Raèku utvrdi. (Da li bi se Vilijemu Vokeru
dozvolilo da sprovede ovu istragu?) 
       Gradimir Naliæ, savetnik predsednika SRJ za ljudska
prava, nastoji da se èitav proces traženja nestalih lica -
ubrza. Putovao je na Kosovo, traži se podrška Komisije za
ljudska prava Ujedinjenih nacija u Ženevi. "Blizu smo
uspostavljanja saradnje Kforove jedinice za traganje za nestalim
licima i savezne i republièke policije", iznosi Naliæ za NIN.
"Zajednièka baza podataka bila bi vrlo važan korak, a i
aktiviranje oficira za vezu."
       Savezne vlasti rade na prikljuèivanju naših forenzièara
(specijalista za sudsku medicinu) ekipama koje istražuju masovne
ili neobeležene grobnice. Dr Ðorðe Alempijeviæ sa Instituta za
sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu veæ je
uèestvovao u istrazi na sluèaju autobusa koji je naišao na
podmetnutu minu kod Podujeva februara ove godine. "Porodicama je
pri utvrðivanju identiteta posmrtnih ostataka vrlo važno da
imaju 'svog' forenzièara kojem veruju", objašnjava za NIN znaèaj
ovog èina. "Tako uvereni u pouzdanost identiteta mogu da na
dostojanstven naèin sahrane svoje nastradale." 
       
       Pogled iz Sandžaka 
       Nalazi forenzièara su važni i u sudskom procesu, jer oni
utvrðuju kako je osoba umrla. Odnosno što je u ovim istragama
najvažnije, kako je ona ubijena. Meðunarodna komisija za nestala
lica u bivšoj Jugoslaviji (ICMP) - osnovao je 1996. Bob Dol -
koja ima laboratorije u Bosni i u Hrvatskoj, radi na uvoðenju
Beograda u taj sistem. To donosi finansijsku pomoæ. Jer, iako to
mogu da rade laboratorije u Beogradu i Novom Sadu, reagensi su
skupi. A biti u ICMP omoguæava i uporeðivanje podataka koje ima
i jedna i druga strana - "pomeranje s mesta". 
       Gradimir Naliæ pokušava da posreduje i u uspostavljanju
veza izmeðu srpskih i albanskih udruženja porodica nestalih. Ni
na javni poziv Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica
iz decembra prošle godine Albanci nisu reagovali. "Vi dobro
znate da vas je naše udruženje u više navrata pozivalo na
dijalog i saradnju", pisao je Ranko Ðinoviæ nabrajajuæi sedam
poziva preko znaèajnih i nezavisnih posrednika. "Saberimo
razlike u ime jednog cilja... Sigurni smo da æete se složiti da
je bolje zapoèeti i bezuspešan razgovor nego li pokretati toèak
netolerancije." Odgovora još nema.
       Pritisak meðunarodne zajednice da se oslobode Albanci
zatvorenici iz srpskih zatvora i amnestije koje to prate, još
više onespokojavaju rodbinu otetih Srba, Muslimana, Roma i
ostalih. Ipak, zaista je pitanje da li bi se više dobilo
taktikom zatezanja. U stvari, tek uspostavljanjem reda i zakona
na Kosovu proces rasvetljavanja sudbina nestalih lica mogao bi
da se pokrene sa mrtve taèke. Ali, kosovsko društvo je i za
vlasti u SRJ i za Unmik "crna kutija". 
       Naše istraživanje je pokazalo da je zasad jedino preko
Sandžaka moguæe zaviriti u kosovske odnose. Šefko Alomeroviæ
kaže da je Helsinški komitet za Sandžak imao 152 aktivista na
Kosovu što je sad prepolovljeno, "ali su dobro rasporeðeni". Kod
kuæe u Novom Pazaru Alomeroviæ je za vreme bombardovanja pružio
utoèište za 75 Albanaca. U toku rata je odlazio na Kosovo da
pomogne. 
       Inaèe, veze Novog Pazara s Kosovom su intenzivne. Recimo,
Sulejman Ugljanin, predsednik Bošnjaèkog nacionalnog vijeæa
Sandžaka (BNVS) "porijeklom je Albanac, zbog èega je dio
Muslimana-Bošnjaka iz Sandžaka još 1990. tvrdio da je on od
samog poèetka vodio proalbansku, a ne bošnjaèku politiku". I
Rasim LJajiæ je imao politièke veze sa Kosovom, a i pisao je
komentare za "Zeri". SDA za Kosovo je u liku Numana Baliæa
participirala u Taèijevoj vladi odmah posle bombardovanja.
       Ipak, procena je Helsinškog komiteta iz leta 1999. "da se
sada van Kosova nalazi preko 70 odsto Muslimana-Bošnjaka,
raèunajuæi iseljene tokom ratnih sukoba 1998. i u proljeæe ove
godine koji se nijesu vratili zbog nasilja koje sada vrši OVK".
A posle dolaska Kfora "Kosovo je napustilo izmeðu 40 i 45
hiljada Muslimana-Bošnjaka". Helsinški komitet sada beleži 72
nestala Muslimana i 487 Srba. Komitet æe uoèiti da su "u veæini
sluèajeva ubijeni i kidnapovani Muslimani-Bošnjaci za sve
vrijeme ratnih sukoba bili izvan Kosova". 
       Cinizam kojim se traži solidarnost od Bošnjaka u
zataškavanju sluèajeva otetih i kidnapovanih - prevazilazi
maštu. U "najvišim politièkim i vojnim organizacijama", njima
koji traže svoje nestale, "obièno u formi savjeta" se kaže "da
ne brukaju braæu po krvi i vjeri (Albance)" i prijavljuju
sluèajeve Kforu ili obaveštavaju javnost. "Istu frazu su izrekli
Hašim Taèi i Agim Èeku rodbini kidnapovanih Muslimana-Bošnjaka
iz Peæi koji su uspjeli da doðu do njih."
       Kulminacija je (valjda) bila kad je u leto 1999.
kidnapovan hodža iz Sjenice DŽevdet Dragalovèanin (42), "obuèen
u imamsku uniformu, tj. civilno odijelo i sa almedijom (imamska
kapa) na glavi". Porodica je bezuspešno tragala za njim preko
albanskih veza i Kfora, petnaest dana. Kad je oca otetog primio
direktor prištinske medrese Naim Trnava, "odbio je svaku
moguænost da postoji veza OVK sa DŽevdetovim nestankom jer to
(Albanci) ne bi mogli uraditi svojoj braæi po vjeri i krvi". Još
je tvrdio da bi hodža mogao biti ubijen samo "van teritorije
Kosova" i to bi ga mogli "ubiti dušmani (Srbi)". Meðutim,
sledeæi obaveštenja Helsinškog komiteta za Sandžak, otac je
našao leš u mrtvaènici u Peæi.
       
       Sumorna pitanja 
       Komitet stavlja pod lupu revanšizam za koji su neki
funkcioneri meðunarodne zajednice na Kosovu pokazivali izvesna
razumevanja. "U Bosni (u kojoj su izvršeni teži i veæi broj
zloèina), izuzev u jednom nerazjašnjenom sluèaju, nije
zabilježeno nijedno ubistvo i zlostavljanje iz osvete." Otmice i
brojna "nestajanja lica" - kao i ubistva, uništavanje imovine i
svetinja - svakako su više od niza incidenata i osvete u besu:
"Postoje, takoðe, indicije, ali i izjave (u formi upozorenja i
savjeta) pojedinih upuæenih i dobronamjernih Albanaca svojim
prijateljima nealbanske nacionalnosti, iz koje se može
zakljuèiti da se radi o zvaniènoj politici i praksi OVK i njenih
politièkih struktura."
       Kako se problem nestalih i kidnapovanih lica nalazi u
trouglu izmeðu vlasti u Beogradu kojima je i pored konaèno
iskazane dobre volje i intenzivirane akcije prostor delovanja
sužen, meðunarodnih snaga (Kfor, Unmik) koji ne žele da isteruju
pravdu i nastave sa neba zapoèetu borbu za ljudska prava sada
zbog moguænosti ugrožavanja sopstvene bezbednosti i albanskog
društva koje, kako god da ga opišemo ("malo kriminalizovano" ili
"slabo transparentno"), ima iskljuèivo negativan stav prema
potrebi uspostavljanja bilo kakvih veza sa Srbima - èak i u
obostranom interesu saradnje na traženju nestalih lica.
Porodicama nestalih ovde ostaje da èekaju bolju saradnju vlasti
i meðunarodne administracije na Kosovu. Porodicama dole - da se
nešto u politici albanske elite promeni. Ali, potpuno je
oèigledno da su neke šanse zauvek propuštene. "Svedoci i žrtve
nezakonitog zatvaranja ukazuju da je bilo sluèajeva u junu 1999.
godine da su Kforu prijavljivali lokacije zatvora OVK i da tim
povodom Kfor ništa nije preduzeo." (FHP)
       Svako objašnjenje tu zvuèi, u najmanju ruku, cinièno. Kao
što je muèno nad tom tragedijom uzeti digitron i izraèunati da
se broj nestalih Albanaca (posle puštanja iz srpskih zatvora, a
i bez sravnjivanja sa spiskom izbeglica što Unmik nije hteo da
uèini na zahtev savezne vlasti) od oko 3 000 ozbiljno spušta ka
broju nestalih Srba, Muslimana i Roma na Kosovu (preko 1 500).
Onda ta prosta proporcija (Albanci su na Kosovu devet desetina
stanovništva) pred meðunarodnu zajednicu, NATO i njihovu
intervenciju objašnjenu moralnim razlozima i kršenjem ljudskih
prava postavlja pitanje: koga je to na Kosovu trebalo zaštititi?
Naravno, da ovakvo pitanje u konkretnoj situaciji ništa ne
menja. Uèinjeno je uèinjeno. Ali ono bi bar moglo da podseti da
posle toliko izlizanih fraza treba poèeti odluènije rešavati te
"zagonetke po Kosovu". Ako Šefko Alomeroviæ tvrdi da ima sedam
sluèajeva koji su toliko "jednostavni" da bi put do optužnice
bio kratak i brz, onda bi Unmik i sudski organi mogli biti
zainteresovani ili da pravdu sprovedu ili da skinu sumnju sa
sebe. Svako drugaèije ponašanje je politiziranje teških
porodiènih tragedija. A na to niko nema prava. To je taèka u
kojoj bi se sve strane mogle odmah naæi. 
      
       SLOBODAN RELJIÆ 




______________________________________________________________________
Do You Yahoo!?
Il tuo indirizzo gratis e per sempre @yahoo.it su http://mail.yahoo.it