Il destino di 5000 "desaparecidos" di Kosovo

[Olgica Andric <oljafiore@yahoo.com>]

Vi mando ancora un articolo pubblicato su NIN.
Olgica


Ili život, ili kosti 

 O subini pet hiljada lica sa Kosova ništa se ne zna. Istrage se
ne pomeraju s mrtve tačke. Dok dole ne bude reda i zakona, bol
njihovih porodica se neće umiriti. 

      Duška Đinovića (39), Srbina iz Orahovca, električara, 17.
jula 1998. presreli su na ulazu u Orahovac poznanici Albanci
obučeni u OVK uniforme i - odveli. Duškova dalja sudbina je
nepoznata. 
       U dve rečenice - drama. Duškov brat od strica Ranko
Đinović ne može da prihvati da tako može da nestane drag rođak:
"Rođeni smo istog dana, zajedno slavili rođendane." Dobar čovek:
"Osvetlio je taj kraj. Dobročinitelj. Toliko toga uradio bez
nadoknade." Otmica je kao košmar: "Nevin čovek. Sretnu ga bivši
susedi, poznate osobe i odvedu. I nikad niko ništa ne preduzme."
Nada, ipak, tinja: "Ako bog da, on je živ... Mislim, kako on
dole obilazi naše kuće srušene do temelja. Slaže ciglu po ciglu.
Podiže polomljene krstače. Pali sveće u srušenim crkvama.
Mislim, moramo se na kraju obradovati... Sresti. O drugom ishodu
ne želim da razmišljam." Ranko Đinović je predsednik Udruženja
porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji.
NJegovo udruženje ima spisak od 1 300 lica slične sudbine.
       Nedavno su protestovali pred Narodnom skupštinom Srbije.
Odatle su ih poslali u vladu. I pre toga na desetine javnih
protesta. "Kad ne bi izlazili, zaboravili bi nas. Dosad je preko
120 hiljada građana potpisalo našu peticiju 'Ili život, ili
kosti'. Predsednik Koštunica nas je primio tri puta.
Protestujemo pred ambasadama zemalja NATO-a. 'Naša nada - u
vašim rukama' zove se ta akcija. Oni moraju nešto učiniti. Više
od 200 kidnapera iz OVK normalno živi na Kosovu. Neki su u
najvišoj vlasti. Neki u vođstvu partija", priča Đinović.
      
       Varljive brojke 
       Statistika Međunarodnog crvenog krsta beleži 5 300
zahteva za traženje nestalih. Svaka temeljnija analiza učiniće
ovaj broj relativnim. Recimo, u zbir ulaze i Albanci koji su
bili ili su još u zatvorima po Srbiji. S druge strane, Fond za
humanitarno pravo (FHP) utvrdio je da je 12. juna 1999, od
dolaska Kfora, do kraja 2000. "nestalo pod nerazjašnjenim
okolnostima ili oteto najmanje 932 nealbanca" što je dvostruko
veći broj od onog koji je poznat Crvenom krstu. Raseljavanje u
paničnoj žurbi, mogućnost da su nestale čitave porodice pa nema
ko da prijavi, neočekivano velika neefikasnost vojnih i civilnih
vlasti na Kosovu, nemogućnost objedinjavanja statistika i
ujednačavanja metoda brojanja, čine svođenje brojnog stanja u
ovoj tragediji nemogućim.
       Na primer, knjiga "Otmica i nestanci nealbanaca na
Kosovu" (pripremila LJiljana Bogdanović) Fonda za humanitarno
pravo u uvodu ističe da "ne daju potpunu i najtačniju sliku o
nestalim Srbima, Romima, Bošnjacima, Crnogorcima i pripadnicima
Vojske Jugoslavije i policije. Izveštajem nisu obuhvaćeni
slučajevi nestanka i otmica u 1998. godini, kao ni slučajevi
posle dolaska Kfora koje FHP nije uspeo nezavisno da istraži." 
       Fond procenjuje da je u toku bombardovanja NATO-a "preko
1 500 Albanaca nestalo posle zatvaranja", a od dolaska Kfora 593
nealbanca, uglavnom civila. Od toga je utvrđeno da je 257 tih
lica hapsio OVK, a 336 ih je "nestalo pod nerazjašnjenim
okolnostima". I paradoks: "Najveći broj nestanaka dogodio se u
gradovima u kojima nije bilo, u vreme bombardovanja NATO-a,
masovnijeg nasilja srpskih snaga prema albanskim civilima."
       Da je na Kosovu na delu nešto drugo što se ne može svesti
na kušnerovsku filozofiju o "višku emocija", "revanšizmu zbog
nasilja koja su Srbi počinili nad Albancima" ili o "normalnoj
pojavi posle promene vlasti" - pokazuje i činjenica da je "u
drugoj polovini 1999. i 2000. godine nestalo preko 300 Albanaca.
Ima indicija da je reč o političkim otmicama."
       Uvid međunarodne administracije koja upravlja Kosovom u
tokove albanskog društva je, očigledno, sasvim površan.
Strateška odluka NATO-a da svoje ratne saveznike na terenu u
vazdušnom ratu sa Vojskom Jugoslavije pretvori u Kosovski
zaštitni korpus, postaje nerešiv problem za Kfor i Unmik.
Albanci su to pretvorili u pohvalu i pravo na amnestiju za sve
što su učinili i što čine. Ono što zapadnjaci zovu
"transparentnost", odnosno javnost rada, suštinski je strano
društvu fisova, vlasti koja se zasniva na dogovoru moćnih
porodica. Tako se pritisak Albanaca nad nezaštićenim Srbima,
Muslimanima, Romima i ostalima, sada seli i na unutrašnje
međualbanske obračune. 
      
       Čari politizacije 
       LJiljana Bogdanović koja je radila za FHP (koji inače ima
kancelariju u Prištini) u razgovoru za NIN opisaće stanje
eufemizmom - "malo kriminalizovano društvo", da bi se u
objašnjenju došlo do suštine da svedoci (svakako ne iz razloga
rascvetale slobode) uglavnom ne prihvataju da govore o onom što
su videli i što znaju. Ona priznaje i da je Unmik "malo
neprilagođena policija", jer kad krene da privede svedoka,
"opkoljava zgradu, s puškama u rukama ulaze, svedoci beže kroz
prozor". Tako rasvetljavanje sudbina stvarno nestalih ljudi u
"malo neobičnoj simbiozi" drastičnih suprotnosti postaje
nemoguće.
       Predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava Sandžaka
Šefko Alomerović znatno je određeniji u vezi s tim pitanjem. "Ja
sam njima (Unmiku) na okruglom stolu Fonda povodom
predstavljanja knjige 21. marta, na njihovu priču da se neki
slučajevi otetih politizuju, rekao da to, pre svih, međunarodna
zajednica politizuje. Priznajete ovdje da za godinu i po dana
ništa niste učinili, a onda poslije 5. oktobra počinje da se
radi na tome. Pa, šta je to nego politizacija?"
       Ovaj NIN-ov sagovornik sa istom beskompromisnošću se
svojevremeno sukobio sa srpskim vlastima zbog grubih kršenja
ljudskih prava početkom devedesetih, u Sandžaku. "Tada su
govorili da ja mrzim Srbe". Sad mu prigovaraju da radi za Srbe.
"Smiješno", kaže. Očigledno da u javnim istupima i u izveštajima
Helsinškog komiteta za Sandžak, Alomerović operiše činjenicama
koje direktno optužuju ljude dole, a i Unmik. "Oko 15 odsto
kidnapovanih bilo je u tom trenutku u svojim vozilima. Na
desetine kamiona je oteto. Oni sad špartaju Kosovom. To je
valjan materijalni dokaz. Zašto ih ne zaustavljaju i ne provjere
otkud sadašnjim vlasnicima ta vozila. Ali, oni ništa ne
preduzimaju, ama baš - ništa."
       Dokle idu razmere "nestvarne kosovske stvarnosti"
pokazuje nemoć suda i Unmika da, u sudskom procesu jednom Srbinu
oko Račka, izvrše veštačenje na licu mesta. Meštani Račka su dva
puta najurili predstavnike nezavisnog suda zajedno sa naoružanim
Unmikovim obezbeđenjem. Događaj, osim što pokazuje koliko
međunarodna organizacija stvarno kontroliše Kosovo, otvara i
pitanje: zašto bi meštani Račka bili protiv utvrđivanja istine o
onom događaju? Naprotiv, logično bi bilo da oni insistiraju da
se istina o masakru u Račku utvrdi. (Da li bi se Vilijemu Vokeru
dozvolilo da sprovede ovu istragu?) 
       Gradimir Nalić, savetnik predsednika SRJ za ljudska
prava, nastoji da se čitav proces traženja nestalih lica -
ubrza. Putovao je na Kosovo, traži se podrška Komisije za
ljudska prava Ujedinjenih nacija u Ženevi. "Blizu smo
uspostavljanja saradnje Kforove jedinice za traganje za nestalim
licima i savezne i republičke policije", iznosi Nalić za NIN.
"Zajednička baza podataka bila bi vrlo važan korak, a i
aktiviranje oficira za vezu."
       Savezne vlasti rade na priključivanju naših forenzičara
(specijalista za sudsku medicinu) ekipama koje istražuju masovne
ili neobeležene grobnice. Dr Đorđe Alempijević sa Instituta za
sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu već je
učestvovao u istrazi na slučaju autobusa koji je naišao na
podmetnutu minu kod Podujeva februara ove godine. "Porodicama je
pri utvrđivanju identiteta posmrtnih ostataka vrlo važno da
imaju 'svog' forenzičara kojem veruju", objašnjava za NIN značaj
ovog čina. "Tako uvereni u pouzdanost identiteta mogu da na
dostojanstven način sahrane svoje nastradale." 
       
       Pogled iz Sandžaka 
       Nalazi forenzičara su važni i u sudskom procesu, jer oni
utvrđuju kako je osoba umrla. Odnosno što je u ovim istragama
najvažnije, kako je ona ubijena. Međunarodna komisija za nestala
lica u bivšoj Jugoslaviji (ICMP) - osnovao je 1996. Bob Dol -
koja ima laboratorije u Bosni i u Hrvatskoj, radi na uvođenju
Beograda u taj sistem. To donosi finansijsku pomoć. Jer, iako to
mogu da rade laboratorije u Beogradu i Novom Sadu, reagensi su
skupi. A biti u ICMP omogućava i upoređivanje podataka koje ima
i jedna i druga strana - "pomeranje s mesta". 
       Gradimir Nalić pokušava da posreduje i u uspostavljanju
veza između srpskih i albanskih udruženja porodica nestalih. Ni
na javni poziv Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica
iz decembra prošle godine Albanci nisu reagovali. "Vi dobro
znate da vas je naše udruženje u više navrata pozivalo na
dijalog i saradnju", pisao je Ranko Đinović nabrajajući sedam
poziva preko značajnih i nezavisnih posrednika. "Saberimo
razlike u ime jednog cilja... Sigurni smo da ćete se složiti da
je bolje započeti i bezuspešan razgovor nego li pokretati točak
netolerancije." Odgovora još nema.
       Pritisak međunarodne zajednice da se oslobode Albanci
zatvorenici iz srpskih zatvora i amnestije koje to prate, još
više onespokojavaju rodbinu otetih Srba, Muslimana, Roma i
ostalih. Ipak, zaista je pitanje da li bi se više dobilo
taktikom zatezanja. U stvari, tek uspostavljanjem reda i zakona
na Kosovu proces rasvetljavanja sudbina nestalih lica mogao bi
da se pokrene sa mrtve tačke. Ali, kosovsko društvo je i za
vlasti u SRJ i za Unmik "crna kutija". 
       Naše istraživanje je pokazalo da je zasad jedino preko
Sandžaka moguće zaviriti u kosovske odnose. Šefko Alomerović
kaže da je Helsinški komitet za Sandžak imao 152 aktivista na
Kosovu što je sad prepolovljeno, "ali su dobro raspoređeni". Kod
kuće u Novom Pazaru Alomerović je za vreme bombardovanja pružio
utočište za 75 Albanaca. U toku rata je odlazio na Kosovo da
pomogne. 
       Inače, veze Novog Pazara s Kosovom su intenzivne. Recimo,
Sulejman Ugljanin, predsednik Bošnjačkog nacionalnog vijeća
Sandžaka (BNVS) "porijeklom je Albanac, zbog čega je dio
Muslimana-Bošnjaka iz Sandžaka još 1990. tvrdio da je on od
samog početka vodio proalbansku, a ne bošnjačku politiku". I
Rasim LJajić je imao političke veze sa Kosovom, a i pisao je
komentare za "Zeri". SDA za Kosovo je u liku Numana Balića
participirala u Tačijevoj vladi odmah posle bombardovanja.
       Ipak, procena je Helsinškog komiteta iz leta 1999. "da se
sada van Kosova nalazi preko 70 odsto Muslimana-Bošnjaka,
računajući iseljene tokom ratnih sukoba 1998. i u proljeće ove
godine koji se nijesu vratili zbog nasilja koje sada vrši OVK".
A posle dolaska Kfora "Kosovo je napustilo između 40 i 45
hiljada Muslimana-Bošnjaka". Helsinški komitet sada beleži 72
nestala Muslimana i 487 Srba. Komitet će uočiti da su "u većini
slučajeva ubijeni i kidnapovani Muslimani-Bošnjaci za sve
vrijeme ratnih sukoba bili izvan Kosova". 
       Cinizam kojim se traži solidarnost od Bošnjaka u
zataškavanju slučajeva otetih i kidnapovanih - prevazilazi
maštu. U "najvišim političkim i vojnim organizacijama", njima
koji traže svoje nestale, "obično u formi savjeta" se kaže "da
ne brukaju braću po krvi i vjeri (Albance)" i prijavljuju
slučajeve Kforu ili obaveštavaju javnost. "Istu frazu su izrekli
Hašim Tači i Agim Čeku rodbini kidnapovanih Muslimana-Bošnjaka
iz Peći koji su uspjeli da dođu do njih."
       Kulminacija je (valjda) bila kad je u leto 1999.
kidnapovan hodža iz Sjenice DŽevdet Dragalovčanin (42), "obučen
u imamsku uniformu, tj. civilno odijelo i sa almedijom (imamska
kapa) na glavi". Porodica je bezuspešno tragala za njim preko
albanskih veza i Kfora, petnaest dana. Kad je oca otetog primio
direktor prištinske medrese Naim Trnava, "odbio je svaku
mogućnost da postoji veza OVK sa DŽevdetovim nestankom jer to
(Albanci) ne bi mogli uraditi svojoj braći po vjeri i krvi". Još
je tvrdio da bi hodža mogao biti ubijen samo "van teritorije
Kosova" i to bi ga mogli "ubiti dušmani (Srbi)". Međutim,
sledeći obaveštenja Helsinškog komiteta za Sandžak, otac je
našao leš u mrtvačnici u Peći.
       
       Sumorna pitanja 
       Komitet stavlja pod lupu revanšizam za koji su neki
funkcioneri međunarodne zajednice na Kosovu pokazivali izvesna
razumevanja. "U Bosni (u kojoj su izvršeni teži i veći broj
zločina), izuzev u jednom nerazjašnjenom slučaju, nije
zabilježeno nijedno ubistvo i zlostavljanje iz osvete." Otmice i
brojna "nestajanja lica" - kao i ubistva, uništavanje imovine i
svetinja - svakako su više od niza incidenata i osvete u besu:
"Postoje, takođe, indicije, ali i izjave (u formi upozorenja i
savjeta) pojedinih upućenih i dobronamjernih Albanaca svojim
prijateljima nealbanske nacionalnosti, iz koje se može
zaključiti da se radi o zvaničnoj politici i praksi OVK i njenih
političkih struktura."
       Kako se problem nestalih i kidnapovanih lica nalazi u
trouglu između vlasti u Beogradu kojima je i pored konačno
iskazane dobre volje i intenzivirane akcije prostor delovanja
sužen, međunarodnih snaga (Kfor, Unmik) koji ne žele da isteruju
pravdu i nastave sa neba započetu borbu za ljudska prava sada
zbog mogućnosti ugrožavanja sopstvene bezbednosti i albanskog
društva koje, kako god da ga opišemo ("malo kriminalizovano" ili
"slabo transparentno"), ima isključivo negativan stav prema
potrebi uspostavljanja bilo kakvih veza sa Srbima - čak i u
obostranom interesu saradnje na traženju nestalih lica.
Porodicama nestalih ovde ostaje da čekaju bolju saradnju vlasti
i međunarodne administracije na Kosovu. Porodicama dole - da se
nešto u politici albanske elite promeni. Ali, potpuno je
očigledno da su neke šanse zauvek propuštene. "Svedoci i žrtve
nezakonitog zatvaranja ukazuju da je bilo slučajeva u junu 1999.
godine da su Kforu prijavljivali lokacije zatvora OVK i da tim
povodom Kfor ništa nije preduzeo." (FHP)
       Svako objašnjenje tu zvuči, u najmanju ruku, cinično. Kao
što je mučno nad tom tragedijom uzeti digitron i izračunati da
se broj nestalih Albanaca (posle puštanja iz srpskih zatvora, a
i bez sravnjivanja sa spiskom izbeglica što Unmik nije hteo da
učini na zahtev savezne vlasti) od oko 3 000 ozbiljno spušta ka
broju nestalih Srba, Muslimana i Roma na Kosovu (preko 1 500).
Onda ta prosta proporcija (Albanci su na Kosovu devet desetina
stanovništva) pred međunarodnu zajednicu, NATO i njihovu
intervenciju objašnjenu moralnim razlozima i kršenjem ljudskih
prava postavlja pitanje: koga je to na Kosovu trebalo zaštititi?
Naravno, da ovakvo pitanje u konkretnoj situaciji ništa ne
menja. Učinjeno je učinjeno. Ali ono bi bar moglo da podseti da
posle toliko izlizanih fraza treba početi odlučnije rešavati te
"zagonetke po Kosovu". Ako Šefko Alomerović tvrdi da ima sedam
slučajeva koji su toliko "jednostavni" da bi put do optužnice
bio kratak i brz, onda bi Unmik i sudski organi mogli biti
zainteresovani ili da pravdu sprovedu ili da skinu sumnju sa
sebe. Svako drugačije ponašanje je politiziranje teških
porodičnih tragedija. A na to niko nema prava. To je tačka u
kojoj bi se sve strane mogle odmah naći. 
      
       SLOBODAN RELJIĆ 




______________________________________________________________________
Do You Yahoo!?
Il tuo indirizzo gratis e per sempre @yahoo.it su http://mail.yahoo.it